just for the record

Jučer je bilo tužno. Trinaest godina od genocida u Srebrenici. Trinaest godina od užasa koji niko ni u najluđim snovima nije mogao da zamisli. Trinaest godina kako majke, supruge i sestre plaču. I traže. Traže nestale, ubijene, mučene...i možda negdje duboko u njima još i tinja nada da će ih naći žive...da su se uspjeli spasiti...možda....a onda "oni sretni" pronađu svoje najmilije, i očekuju utjehu, to tako izlizano osjećanje....ali ništa. Od tupe boli ne osjećaju ništa, i ne znaju da li im je sada teže jer sahranjuju dio sebe, jer znaju sad gdje počivaju, ili im je teže što se i ono malo nade da će voljene pronaći žive, da će se jednog dana vratiti, ugasilo u njima...zauvijek.

A onda ovog Jedanaestog Sedmog, upalim kompjuter onako usput, kao i svaki drugi dan. MSN se automatski pali, i na spisku i online i offline kontakata imam šta vidjeti. Od njih 40 i kusur ukupno, oko 30 ima one prsnl mesadžes u stilu "Dont forget Srebrenica", "11.07.:)" i sl. Jer svi su tužni i svi odaju duboku počast svemu tome. Čemu? Pa tome. Do kada ćemo ovakvim datumima i žrtvama odavati počast na ovakav način? Pardon, "odavati počast". Kada smo počeli smatrati da je sasvim dovoljno da napišemo na MSN-u takvu jednu parolu? I da se zbog toga osjećamo dobro. Kao, uradili smo nešto pozitivno jebo te. Znaš li možda koliko je bilo žrtava Srebrenice? Paaa nee znaam tačan broj, al znam da ih je bilo puno. Bravo sine. Danas će mi na pm-u biti "Dont forget Srebrenica" a naveče idem da se oduzmem nečim jakim i žestokim naravno. Nešto slično Ramazanu...."postim jaaarane cijeli ramazan, i jedva čekam Bajram da se raznesem ocaaaam' "  Sinoć izlazim iz tramvaja na Čobaniji, pogled ljevo - desno, tijesno mi Sarajevo...i pogled mi se zaustavi na gradskoj pošti. Crvenim sprejom piše čuvena parola. Još da je fino ispisana, nego samo onako našvrljana. Kao onda u ratu kada je na zidu osvanulo "ovo je srbija" a ispod "ovo je pošta idiote" ili tako nešto, htjedoh napisati ispod "dont forget srebrenica" - "dont forget platiti za fasadu". Ako neko iz Srebrenice ugleda to, ne vjerujem da će mu puno značiti. Možda će čak u svom svojem bolu i tuzi koju nosi i mahinalno preletiti preko slova da i ne pročita šta zapravo piše, i samo pomisliti "Šteta lijepe fasade".

Od svega pravimo furku. Sve postaje moderno, pa čak i genocid Srebrenice. Tako je kul izaći naveče za Bajram i orgijat po kafanama, bez obzira uz sokić ili onaj malo jači sokić. Bez obzira što sam ispostila Ramazan, jarane moram izaći za Bajram sa rajom i ono ima da mi bude beton i da zaboravim da je Bajram uopšte i bio. Vječita pitanja "gdje ćeš na more?" ili "Gdje ćeš za Novu Godinu?" smo zamjenili pitanjem "Gdje ćeš za Bajram?" I onda kad kažeš kući, gledaju te kao da nisi sa ove planete. Zovu obezbjeđenje.  Tako je i sa Srebrenicom. Kul je staviti na pm  i na sve ono što se može vidjeti preko globalne mreže, Dont forget Srebrenica. 

I koji je fazon uopšte sa tim "dont forget"?? Izgleda da je moderno pričati na engleskom jeziku, baš kao što su gospoda Glembajevi malo malo pa njemački progovore...trebalo je biti u trendu, i pokazati status tada. Hajd Glembajeve i razumijem, valjalo je ostati na visokoj društvenoj ljestvici. A šta je sa nama? Dokazujemo da znamo engleski? Koga briga?! U Evropu nećemo. Dakle, za one koji ne znaju, kaže se "Ne zaboravimo Srebrenicu". Čita se onako kako se i piše. Vrlo jednostavno.   

U zadnje vrijeme nešto puno slušam o famoznoj nevinosti. Jedna ju je taze izgubila, druga je planira izgubiti, treća opet kuka jer ide na more, pa će joj biti crnjak ako dobije (ne mislim na razglednicu). Tampon ne može koristiti jer nije ''razrađena''.  A razradit će se na moru sigurno.

Eh, a ova prva što ju je taze izgubila ko da je nije ni izgubila. Te ovako, te onako, te drž' ne daj, na kraju su prsti obavili svoje. Ne njeni, naravno. Jebi ga. Sada plače, krivo joj, sve joj to ''niđe veze''. Ok, nije to ispalo kako očekuješ, maštaš, zamišljaš...al kasno je sad kukati zar ne? Bilo, dogodilo se. Dobro tebi, dobro njemu, kao da je bitno šta je gdje bilo, i ko je šta radio. Jedna stvar uvijek vodi drugoj. Al život uvijek pobrka redoslijed tih događaja... ili mi sami pobrkamo neke stvari, pa krivimo život. Bitno je ne biti glup, a opet, mora i to neko. Samo je ne mogu slušat da mi više kuka o tome. Jebala bi se, a da joj ne uđe. Jah.

Druga: planovi planovi. Stan prazan 10 dana. Milina. Tu su već planovi koje samo što ne nacrta na hamer papiru sa naslovom: Plan A, Plan B itd. Još samo da poze skonta i odredi, i nacrta kredom po krevetu, i spremna je.  I gledam ja nju tako, i nešto mi žao pravo. Propast će joj sve. Već vidim. Ili će se starci naprasno vratiti sa mora, ili će se posvađati pa neće htjeti ni da se vide, ili će uragan da udari, al nešto će poći po zlu. Stari Marfijev zakon.. Ne treba nikad ništa planirati, a pogotovo ne to. Mislim, ''TO''. Samo će se nešto izjaloviti, imat će lošu uspomenu za čitav život. A treba brate da bude lijepa.

A treća? Ma treća će se razraditi na moru garant. A onda ni tampon više neće izgledat tako strašno.